U kakvom je stanju moja kosa sada? (Ko sam ja i zašto pišem ovaj blog - II deo)

U ovom tekstu sam navela neke od razloga zašto pišem ovaj blog i kako se razvijalo moje interesovanje za negu kose. Pripremajući različite tekstove moram da priznam da sam često u dilemi u kom pravcu da razvijam blog - da li da pišem iz prvog ili trećeg lica, da li da samo prenosim informacije stručnih izvora ili da pišem o ličnim iskustvima - trenutno sam došla do zaključka da je najbolji pristup neka kombinacija toga. Doduše, konkretni post koji sledi je potpuno lične prirode i možda neće biti interesantan ako su vam potrebne neke objektivnije informacije :>

Čitajući prvi tekst u kome sam pisala o svom interesovanju za negu kose čini mi se da na momente zvuči čak i dramatično ;)) Tu o svojoj kosi nisam napisala gotovo ništa lepo pa ću iskoristiti priliku da sada počnem sa malo drugačijim pristupom. Da ne ispadne da ja sad prezirem svoju kosu, moram da naglasim da je dobar deo problema proizašao iz neznanja a ne zato što sam genetski osakaćena ili tako nešto. :D I verujem da baš svaki tip kose ima izvesne dobre strane na kojima treba raditi i koje treba isticati. U to ime, sada ću nabrojati par stvari koje kod moje kose volim i to možda nisu stvari koje sam volela oduvek ali sam vremenom uvidela njihove prednosti. Moja kosa je prilično gusta - ranije me je to opterećivalo i mislila sam da bi optimalno bilo da imam duplo manje kose na glavi. Međutim, vremenom to više prihvatam kao blagoslov ;) jer mnoge frizure neuporedivo lepše izgledaju na bujnoj kosi. Moja majka kao i ženski deo familije sa majčine strane ima takve vrlo slične guste kose. Druga stvar koju kod moje kose jako volim je boja. Nisam se nikada farbala, samo sam jednom u životu stavila preliv i to još pre 5-6 godina. Preliv je bio zift crn i nije mi naročito stajao uz ten. Moja prirodna boja je tamnosmeđa, gotovo crna boja sa par pramenova koji su posvetleli od sunca. U poslednje vreme mi se više puta dešavalo (doduše, uvek kad mi je kosa bila isfenirana) da me ljudi pitaju koju farbu koristim. Treća stvar koju volim (a koju sam postigla negom) je što mi je kosa prilično sjajna. To takođe najviše dolazi do izražaja kada je kosa isfenirana a mislim da je velikim delom za to zaslužna činjenica da koristim i kokosovo ulje i regenerator držim na glavi značajno duže nego ranije.

Drugo pitanje o kome bih želela da pišem a koje verujem da interesuje mnoge od vas - u kakvom je stanju moja kosa sada? Poslednje dve-tri godine ja sam se posle dvogodišnje apstinencije od feniranja i peglanja ponovo vratila ispravljanju (ne neprekidno, ali par puta mesečno). Ranije sam imala izvesnu odbojnost prema frizerima (pa i ljudima kozmetičke struke generalno), nekako mi je bilo dosadno da slušam priče po salonima i nije mi bio naročito interesantan profil ljudi koji provodi značajan deo svog vremena tamo. Međutim, stvari su se u izvesnom smislu promenile. Sprijateljila sam se sa svojom frizerkom i sada umesto (minimum) dvočasovnog procesa ispravljanja kod kuće, sve češće padam u iskušenje da za pola sata i nešto malo para dobijem perfektno ravnu kosu :> Ovo je prilično veliki problem u poslednjih godinu dana ali pokušavam da balansiram uz pojačanu negu i ređe pranje. Takođe, često odem da mi frizerka (za 200 dinara) isplete riblju kost a pre toga ostavim kosu da se prirodno osuši kod kuće. Imajući sve ovo u vidu, mogu da kažem da je moja kosa po prirodi suva, gornji delovi kose su značajno više oštećeni nego donji. Ima mnogo manje iskidanih gornjih delova nego ranije ali, ako nastavim da se feniram ovim tempom ili češće, tu očekujem glavne probleme. Potpuno puštenu je nosim samo pod uslovom da je isfenirana u protivnom moram da imam makar jednu zakačenu šnalicu :>

U suštini, uz sve uspone i padove ;) kada se radi o kosi verujem da je situacija uglavnom slična onoj u bajci o Čarobnjaku iz Oza - sve vreme smo imali ono što nam je bilo potrebno ili za čim smo čeznuli ali nismo bili svesni da je ustvari tu :) Put od početnog nezadovoljstva do prihvatanja je prilično dug i trnovit, uz put ćete naići na razne prepreke ali je ujedno i jedini mogući. Ja sam još uvek na tom putu i ne mogu da kažem da sam potpuno prihvatila ono što mi je priroda dala ali verujem je da je krajnja destinacija tačka u kojoj osećate da sve to i nije bilo tako važno kao što je nekada izgledalo. U međuvremenu, dok ne stignemo do te tačke, pa... pretpostavljam da ćemo se viđati na ovom blogu :))